Опет нисам знала заборавити драгог.
Брзо је пожутело јесење лишће.
.
Гошао је лекар, али није открио бол.
А ја сам стално жутела и стално венула.
.
Ах, јадна Мира, није могла горе учинити
Кад живи без онога кога је опевала.

Фб страница – Flawers und Nature

Ивани Жигон, посвећеници
свесловенске духовне дивоте

Пођимо у свету земљу Предака
Где лете ждралови бели
И где Истер, гле! Водеан снева
.
Пођимо у свету земљу Предака
Где с вечери трепере јасике и брезе
И где ноћу у пољу певају девојке
.
Пођимо у свету земљу Предака
Где снези су румени и зимзелени
И где борови вити под звездама снију
.
Пођимо у свету земљу Предака
Где лете ждралови бели
И где Истер, гле! Водеан снева

Фото: Глумица Ивана Жигон; Википедија

Ој Душане мој Милошу!
Ђурђевданак давно прецветао
Где си што те нема што те нема?
Да ли су ти духилице снене?
Или скупљаш сребро са гаврана?
Или будиш милодухе своје?
Ил мелеме куваш за опсене?

Ој јој Душане суђениче мој!
Јој ој Милошу чесницо моја!
Ој Душане Милошу моја Лепото!

Или правиш искре од белутка?
Ил те мами песма голицаљка?
Или су те сплеле суђаје судбине –
Плетиља Нитиља и Неумољива?
Гледам лице своје у милогледару
Припитавам коју песму да запевам
Певалицу кукалицу или певалицу!?

Фото: Хајдук харамбаша: Википедија

Не хватај ме у жижу
Суштина је код тебе
А ја ћу те наћи
Као што сам те већ нашла…
.
Твој је задатак велики
Бодриш и бориш се
За све нас
Пусти мене!
Пусти ме низ воду
.
Вода ће ме вратити
Сваки пут када
Киша падне
Да те умије…

Фото: Речица у Гучи; ВП

Станем понекад, на ивицу плаветну
и гледам како се крај Родни злати!
Душа пожели да полети, да му се врати!
.
Онда, дирну ме љубави трепераве нити,
а птица што време мери каже ми –
Не одлази, живот је овде, тво,ј звездани!
.
Негде са висина, из далеких даљина,
Чује се лира! Песник наш на њој свира!

Фото: Фб страница – Birds and Nature

Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао
између двије ужарене лопте.

Фото: Свитање у Београду; Википедија

Букви славној из Језерских дана
где Чолине виле виленише
мало мало осуши се грана
сребрн воду од кад исушише.
.
А за славе столетнице ове
ходочашћа ка њој јесу ишла
милујућ’ јој старе коренове
над земљицом што их је надвила.
.
За лепоту дарови захвале
често су јој шаренили скуте.
Ту су цуре момке мађијале
да свој поглед ка њима упуте.
.
У љубави она братствовала
и са шумом и са родом људским.
Корењем је воду миловала
над коритом наднета поточним.
.
Поток водом Језеро љубила
док јој слало благодарје своје.
Потоком је даре изгубила.
Злочињење благо посело је.

Фото: Дрво буква; Википедија

На срцу твом леденом озебла сам,
загрли и покриј ме
како дио исте ватре били бисмо.
Заувијек остаје да се памти
како је неко одустао од нас,
памћење има и од вјетра јачи глас.
Нада је та која задња умире,
а прва зором рађа се.
Твоје ситнице моја жеља су,
Погубна стварност и судбина.
Сад загрли и покриј ме,
дрхтаво срце угриј ми.
Кажу да о срећи ћути се,
а ја о мојој вриштим,
јер о теби не умијем да ћутим.
Од ћутања твог браним се
и хоћу да волим те све више,
срце се још нада да једном и ти прогледаћеш.
На срцу твом хладном озебла ми душа,
њежно загрли и покриј ме
да би дио исте ватре били.

Фото: Фототека Србског Журнала

Сећам се тренутка када сам стао
У среди своје безсомучне зунзара трке
Да у миру сачекам сопствени живот
Који се снено клацкао корак по корак

Сећам се тренутка када сам снажно
Почео да крцам тврдокорну љуску ега
Потом тромост поспаност и теснодушје
Као хајдук Радич крупне орахе орњаше

Сећам се заравњене стене у планини
Када су ми зора и роса освануле на лицу
И када је пунина у срцу сменила неспокој
И још једном ме родила у овом животу

Сећам се хиљаде и хиљаде малих сећалица
Кроз које је провејавао дух-нит Вечности
Кога осећам као моћног и поузданог лоца
Који води брод мог живота кроз вртлоге и вирове

. . .

Сећам се учитеља који су умирању подучавали
Ја сам учио од Тишине Стене Птице и Песме
И научио да живим у телу – атману вечном
То су два гледишта раздвојена опном незнања

Фото: …на Каблару; ВП

Када видиш лист
Ветром ношен
Ветар остаје невидљив
.
Која ватра
Моје светло исијава…?
Угаси је…ако зла је…
Ја не знам…и не умем
.
…А тако си ми лако
Руку дао
И само сам хтела
Да ти лакше буде…
.
…И тако си ме лако
Пустио да Те успавам
А никада Те не бих
Повредила намерно…

Незнање је лудо
А нежност опасна…
Опрости ми…

Фото: Јесење лишће; Википедија